40 dana

1. juna 2017.

Nisam pobornik predrasudama prožetog stava da su godine, i iskustvo koje iz njih proizilaze, neophodan uslov za hvatanju u koštac sa izvesnim temama, i zbog toga mi je veoma drago što Timić nije čekao da doživi relatvnu starost kako bi se odvažio da govori onako kako je govorio u svom drugom romanu pod nazivom „40 dana“. Smrt i njeni korelati, o kojima, vrlo brzo po čitanju romana „40 dana“ shvatamo, autor piše, jesu tema bliskija ljudima koji su temi u stvarnosti i bliži, ali iz te bliskosti ne izlazi nužan zaključak da onaj ko je od smrti udaljen ne može da kontemplira u istom maniru. Timić, autor koji je tek zašao u treću deceniju svog života, dokaz je za to.

IMG_4714-e1490700245468

Smrt, koja je krajnji cilj života – ali ne i svrha – pre nego što nastupi, i pošto nastupi, za sobom ostavlja trag. Tuga, patnja, bol, strah, samo su, u krajnjoj instanci, nusproizvodi smrti, i Timić nam kroz svoje likove dočarava antropomorfovanje tih pojava, otelotvoruje ih u svojim likovima, ne zazirući od alatki kao što je groteska, koja upečatljivo iscrtava ono što je autor naumio: da u nama probudi likove romana.

Kroz roman se provlači više književnih žanrova, koji poput začina, ostavljaju ukus u ustima čitaoca, koji, opet, zavisi od sklonosti onoga koji degustira. Fantastika, horor, triler, samo su neki od „ukusa“ ovog dela, i da je autor imao nameru da istakne svaki od njih, za sobom bi ostavio nesvarljivi koglomerat. Međutim, Timićeva namera je, reklo bi se, bila da se žanrovima igra sa idejama koje stoje u pozadini priče, i iz tog razloga spoj više žanrova ne deluje konfuzno, već odaje utisak vešto manevrisanog poduhvata.

Roman „40 dana“ sam pročitao pre nekoliko meseci, i nisam ga prelistao kako bih se prisetio utiska koji je na mene ostavio, što o samom utisku govori više od bilo kakvog daljeg pojašnjavanja.

Autor: Tihomir Stanišić

Fotografija: Uroš Timić