Još uvek čuvam jutro, samo za tebe. Na četvrtom spratu. U zgradi koja je, generacija mojih roditelja. Onako retro. Na naježenoj koži, ispod svilene spavaćice. Uvek se pojaviš uz neki, lagani jazz. Uvek neprimetno, ispod trepavica. Tek da zagolicaš maštu. Ti si urban tip. Ne veruješ u te stare note. Ali one veruju u tebe. Baš kao i ja. U međuprostoru. Trenutku kada...
Promrzla od sećanja, na rukama tragovi oštrog vazduha, u očima se rasplamsao zvezdani prah. Na noktima ispisane poslednje: Ne postoji razlog. Promrzla od zaborava, pa ukus gorkog kajanja mešam sa mirisom razočarenja, na prstima ispisane poslednje: Spasi me od zaborava. Promrzla od želje, pa vrištim u sebi, dok se konci razloga, zaborava mrse, Boje sećanja se njišu obešene o promrzline. Spasi me, ne zaboravi...
Osušeno lišće stajalo je na stolu. Kao i gomila, tek skoro otvorenih pisama, koja su staja tu, neka malo kraće, neka malo duže, ali svi sa istim ciljem. Da me uznemire, da me rastuže i podsete. Da ne smem zaboraviti one ptice koje su se...