Cerimo se životu u lice oluja se u nama stišava kao krov na kući lutalice i proljeće ovo prokišnjava. Pa se desi, neka suza sklizne niz obraze gdje je osmijeh bio, zasvijetle te oči tirkizne u kojim se Svemir ugasio. Kiša dugu nebu poklonila april pijan stihove mi bunca, naša lađa brodolom usnila i rađanje nekog...
24. aprila u Bazi Crna ovca Smederevski slikar, Marko Timić, imaće samostalnu izložbu grafika i kombinovane tehnike. Marko Timić rođen je u Smederevu 1965. godine. Slikarstvom se bavi od završetka srednje škole i do sada je radio ulje na platnu, grafike, pirografiju i kombinaciju više tehnika. U Bazi će...
„Znaš, treba mi nova reč za ljubav. Treba mi reč – da znači.“ Moj drug Ivan, mi tako sa vremena na vreme, kad pred njim odlutam naglas u svojim razmišljanjima i monolozima, iznenada samo kaže – tebe je čika Kapor trebalo da upozna, majke mi, ja...
U principu nema razloga da spuštaš pogled i da ćutiš. Znam da sam ti dovoljno lepa i da voliš da me gledaš. Volim što smo ovde ovako zajedno. Tako smo hteli. To što te pitam šta ti se desilo, ne radim zato da bih ti iznova otvarala...
Jer je luna Moja zaštitnica Prva, prozirna, neprobojna Opna kamena U čijem srcu kucam Mene su voljeni ispraćali Do kapije Samo je ona van ograde Posipala vodu Ispred mojih koraka ( Jer puta nema Jer nema kraja ) Hladnom pogledu U hladnoj noći Toplokrvno oko je šaptalo -Ispod luninog luka Dok zenice štiti Ljubičasta mrena Ta nerotkinja – žena Porodila je u meni vuka Autor:...
Da li se sećaš? Zvala sam te hiljadu puta na dan. Iako si udaljen samo dva minuta. Gledali smo neki crtani, tada popularan. Skupljali sličice, pravili haos po kući. Jurili biciklima niz ulicu svakog proleća. Krali trešnje od komšije. Makar i one zelene. Nije nam smetalo. Te su bile najslađe. Kao i ceo taj period. Detinjstvo. Ožiljci od "majmunisanja" po drveću. "Ne ljuti se...
Polako i tiho, gotovo šapatom, govorila mu je o zvucima. Što je bolje umela, opisivala je muziku uličnih svirača, crvrkut nevidljivih ptica i galamu razigrane dečurlije. Vešto i lako tumačio je oblike koje su, izgovarajući reči, formirale devojčine usne boje kajsije. Kao da joj vraća...
Kada sam jako srećna izrode se u meni neki nemiri, zasvrbe me prsti, pobuni mi se srce, čak i razum poblentavi, pa se sve zajedno udruži i tera me da mislim na tebe. Da te poželim, da te pozovem, da ti dođem. Da se radujemo zajedno, da mi se nasmeješ očima. Pa da zaigramo salsu, bez muzike, bez obzira...
Na istom sam mestu gde i prošle nedelje. Isti drveni parket. Iste crne draperije preko prozora. Ista prigušena svetla. Opet se zvuci sa žica lome do bubnih opni. Odzvanjaju u meni ko pesak i okean u školjkama. “Nemoj da me vodiš.” Molim. Misao me vodi pod krošnje...
Nisam sigurna kakav je ovo osećaj, jer i dalje tripujem neko čudo. Da se sve promeni i nestane kako je i nastalo. Brzo, spontano, neočekivano, pomalo pijano i u potpunosti drugačije. Drugačije od svih ostalih, od svih ranijih, nekako detinjasto, nevino, a opet tako ozbiljno. Zapljusnulo me je kao...