14.09.2016. Ovaj trenutak je ogroman. Ogroman kao mesec koji trenutno obasjava terasu i hipnotiše me dok grad spava. Ogroman kao kompozicija koju slušam. Adagio de Albinoni, moja omiljena. I razmišljam o kontrastima stvari koje ljudi pamte. Recimo, od Adagia pamtim bas...
Dragi deda. Preći ću odmah na stvar. Kratko i jasno. Nisam bila dobra. Nisam uopšte bila dobra, i znaš šta? Apsolutno mi nije žao. Ove godine sam, po svojoj slobodnoj proceni, odrasla bar tri godine, jer sam naučila da šutnem neke ljude u nezahvalne guzice, izbegnem kurtoazne...
Književni klub studenata - Negujmo kulturu vas poziva na predavanje posvećeno književnosti u okviru ciklusa "MOZAIK". Razmišljanje jednog običnog srpskog vola 21. veka jeste možda jedan od problema sa kojima se današnje društvo u Srbiji sastaje. O temi će govoriti: DRAGUTIN MINIĆ KARLO BOJAN LJUBENOVIĆ ALEKSANDAR ČOTRIĆ Pored izuzetnih govornika...
Ako vam je dosadilo da već na pola knjige ukapirate ko je ubica ili želite da na bezbedan način dokažete kako savršen zločin ipak postoji krajnje je vreme da napišete kriminalistički roman Prvi put kod nas, samo u Bazi Crna ovca, škola pisanja kriminalističkog romana. U dva...
Kada je majka govorila, bilo je to na svim jezicima i drveće se nadvirivalo nad okna umrljana smijehom i Mjesec je namigivao kratkovidim očima i ulični psi su na tren Vječnosti prekidali lavež i rijeka je krotko tekla i sa plafona su padali topli hljebovi i mirisalo je na bijelu kafu koja će...
Deda Mraze, Ovo je moje prvo pismo za tebe. U životu. Ikada. Iskreno, da nije ove mame blesave, ne znam da l’ bih ga napisala. Kao da imam nekih želja, je l’ te? Ovo je moje prvo pismo za tebe. U životu. Mada smo se sreli jednom...
Nije zdravo Što zidovi ovi Na plućima mi sjede Pa navučem kaput I u gluvo doba izađem Da po pustim ulicama Tražim izgubljeni dah. Što se već danima Bluzom trujem I scene iz prošlosti Oživljavam. Što mi poneka izmami osmijeh Pa na tužnog klovna Koji je već odavno razum izgubio Podsjećam. Što poželim Sveznajući pripovjedač da sam I da, kao u nekom...
Kafa nedeljom ujutru Predstavlja sveopšte blaženstvo Zbog nje se održavam Na površini. Kada pritisak počne sasvim da me uzima da se igra mojim postojanjem predložim kafi da me spasi Jer želim još da živim i da napišem bolje pesme. Nakon par gutljaja Uvek tražim oblike Poneki simbol koji podseća Na zaboravljeno vreme protraćeno detinjstvo Na trenutke u kojima mozak nije imao...
Iz zjenica mi curiš kap po kap, Niz vrat mi dozivaš moje nesanice I kvasiš im crnu u svojoj nemarnosti. Premišljaš se. Kotrljaš misli uzbrdo bez mene Nadaš se sebi negdje na vrhu I onda treptaj, Laku noć! Kapci ti miluju moje u trenu Između danas i juče, Sna i tastature, Mene i postojanja. Nestaješ mi. Ne sjaje...
- Čoveče, ova stanica će večno mirisati na ustajalo pecivo – teško sam disao dok sam skidao kaput. Šta to piješ? – nastavio sam dok sam se smeštao na metalnu stolicu stare kafane na autobuskoj stanici. Marko je sedeo naspram mene, nije mario što napolju pada...