23 maj 100%  ljubav

U lekciji iz anatomije piše da je 70% ljudskog tela voda. U onih 30% stane sve ostalo. Koža, mišići, duša i snovi.

Sanjala sam. A sanjati se još može otvorenih i zatvorenih očiju.

Imali smo po 19 godina i novogodišnje sijalice na domskom prozoru u maju. Imali smo pepeljaru na stolu. I čaše pune piva. Imali smo godine za razmazivanje i prebrojavanje. Za neke nelogične i glupave postupke. Imali smo nezrele misli i još blesavije reči. Boleli smo se. Voleli smo se.

Imali smo junski ispitni rok, a zbog njega i želju da od svega dignemo ruke i odemo u neko planinsko selo da tamo čuvamo ovce i decu.

Umesto toga, zatvarali smo se u čitaonice i neonskim lampama grejali knjige i skripte.

Pili smo skupe i jeftine kafe.

Kupovali najjeftinije cigarete.

Čekali smo da život počne. Ali smo ga ipak živeli – negde između dve autobuske stanice u Zemunu.

Držao si me za ruku. Jer sam tvoja.

Iz istog autobusa smo istrčali na Dunavski kej.

Poljupci su nam bili slani od girica.

Osmesi su nam bili slatki od poljubaca.

Jedno jutro si bio ljut na mene. Pa si mi rekao da se sklonim.

– Beži. Nemoj da me grliš! Odljutiću se.

I ja sam bila dovoljno pametna da ne pobegnem. Pa sam te na silu zagrlila.

Nije baš za priču šta sam uradila posle toga.

Ali više nisi bio ljut.

I tada sam znala: nema te ljutnje koja će nas odvojiti. Postalo je jasno da nikad ništa više neće biti isto. Kao što se čini da je sve nepromenjeno, samo bujnije.

Odjednom je lekcija iz anatomije postala smešna. Čim sam te poljubila, moje je telo postalo 100% ljubav.

Tu je sve stalo.

I sve je bilo na svom mestu.

Ništa ja tu, Žmu, ne bih dirala.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com