Црњански – писац, херој, савременик или само авантуриста и еклектик

 

У Чонграду је рођен и, како сам каже, био преповијан у кориту за мешање хлеба, будући фудбалер, гимнастичар, мачевалац, дипломата, пилот, али надасве писац Милош Црњански. За све оне који трагају за суматраистичким бићем, те оним који, попут Павла Исаковича, имају трепавице боје пепела, право је откриће запањујућа биографија писца „Сеоба“, „Романа о Лондону“, „Дневника о Чарнојевићу“. Писца тако упознајемо као човека, откривамо његове опсесије, тлапње, али и надахнућа. Да ли ћемо ваљаније тумачити суматраизам уколико знамо неколике биографске чињенице о самом Црњанском?

crnjanski1

Тако, на пример, откријмо да је далеке 1926. године Црњански на Вршачком брегу био учесник двобоја. Откуд двобој? Идеалиста и осорљиви писац својим белим рукавицама ишамарао је петорицу авијатичара, официра. Док су четворица одустала, један, Тадија Сондермајер, прихватио је изазов. Један од сведока Црњанском у томе двобоју био је представник надреалистичког круга Душан Матић. Срећом, обојица учесника из двобоја изашла су неповређена. Тек одгледавши скоро приказано филмско остварење о фудбалској репрезентацији Србије и њеном путу у Монтевидео, многи су упознали Црњанског као пасионираног љубитеља фудбала. Но, није Црњански само гледао, већи играо фудбал, и то на позицији центарфора. Од играча највише је ценио Мошу, Тиркета, али посебно Милутинца, који је био и ђак великог писца, док је радио као гимназијски професор. Црњански је навијао за Звезду. Постоје анегдоте о томе како је Миљан Миљанић слао посебна кола која би писца довезла на стадион, уживао је у утакмицама, док се није наљутио, одбијао да одлази на њих, али се и даље интресовао за Звезду и свог миљеника Душана Савића. 1924. Црњански, као једини књижевник, учествује у оснивању недељника Спортиста.

crnjanski2

 

Истиче се нешто каснији интервју који је писац урадио са првакињом у смучању, Јелком Шулгај. Раније, 1913, учествује у борби да се каменолом претвори у стадион. Реч је о данашњем стадиону у Ријеци. Поред фудбала, веслања, бокса, Црњански је био опчињен авијацијом, сматрао је да му је авијатика отккрила надземаљске лепоте Србије. „Мала играчка судбине“, како Црњански себе назива у „Ембахадама“, стигла је и до Кракова, нажалост, тамо га је одвело лечење од колере. Први светски рат затекао га је у Бечу, а Други у Италији. Из Италије Црњански одлази у емиграцију, у Лондон, тамо је радио као помоћник у обућарској радњи, док је његова Вида правила лутке, што ће свакако читаоцима „Романа о Лондону“ зазвучати познато. Иначе гневан, али дубоко несрећан, нарочито се у тим годинама боравка у Лондону Црњански осамљивао, бивао резигниран. Према неким сведочанствима, Црњански би се из шетњи враћао измучен и изговарао реченицу: „Павле Исакович једноставно неће да умре. У Србију ће се Црњански вратити тек после двадесет и четири године, а и тада остаје исти онај осујећени идеалиста.“ Наиме, Добрица Ћосић га је предложио за члана САНУ-а, али је Црњански то одбио назвавши чланство недоличним и увредљивим, јер је тада тамо већ било и његових ђака. Но, још нешто је отежавало повратак великог писца у домовину, по његовим речима рекло би се да је то онај чарнојевићевски страх од пролазности, узалудности постојања. Рекао је да га ужасава што ће видети све оне некада лепе жене, које су сада бабе. Кицош, али и женскарош, Црњански је ипак био веран једној жени, својој Види. Прво су се састајали на Филозофком факултету, а онда се више нису ни растајали. Сачувано је једно писмо које Црњански по повратку из Лондона шаље Види из Опатије, дирљив је и сам почетак писма где се он обраћа својој драгој са ДРАГИ МОЈ ШОШО. Пред крај живота Црњански је одбио да прима лекове и храну и на крају је пут врхова Урала и пошао изговоривши речи које су биле суштина његовог постојања – ВИДО И ВОДЕ. Ипак, нагласимо реченицу Црњанског која треба да буде надахнуће: „Никад не треба очекивати најгоре од живота.“ Сачекајмо и видимо како ћемо је применити.

АУТОРKA: Адријана Крајновић

Фотографије: vidisliku.com, unibl.org

Nema komentara

Ostavi komentar