Како расте Писање

 

–          Зашто имаш тако велике очи?

–          Да те боље видим.

–          Зашто имаш тако велике уши?

–          Да те боље чујем.

–          Зашто пишеш?

–          Да се боље разумемо.

 

 

Чудно је то с Писањем и са мном. Не сећам се ни кад смо се тачно упознали, нити како смо почели да се дружимо. Као кад смо били клинци и јурцали се по паркићу, па си усред арјачкиње барјачкиње приметио неко дете које никада пре ниси видео. Онда се то дете све чешће појављивало, улетало у између две ватре кад зафали један или играло с тобом американца, и ти си почео да обраћаш пажњу на њега. До краја лета не само да си знао име тог детета, него си нестрпљиво цупкао испред његове зграде чекајући га да заврши свој ручак и придружи ти се у берби шљивцига. Седео си у гвозденој ракети и увек њега бирао за копилота, ниси се љутио на њега када ђида у партији кликера и узме ти омиљеног порцуланца. Постали сте најбољи пријатељи. Пријатељи за цео живот.

 

Kako raste pisanje

 

 

Свако интимно и дуго пријатељство временом добија нове облике. Како се ми преображавамо тако и оно пролази кроз најразличитији спектар промена, од поверења и осећања саучесништва до неразумевања, отуђености и сумње. Тако је и са нама двома.

 

Дешавало се да ме Писање потпуно игнорише, као да ме стави на неку црну листу непожељних. А мени баш тад запне да се дружим с Њим. Па Га вучем за рукав, умиљавам се и довијам на најбудаластије начине покушавајући да Га некако одобровољим. А Оно надурено ћути, ни словца да пусти. Ја се тада притајим, мало се као и направим увређеном, кад ето ти Њега, стидљиво ми куца на врата и увлачи ми се поново у живот.

 

Kako raste pisanje

 

 

Понекад дођу неки чудни дани када се Писање ускописти па почне да ме прогони свим немерљивим облицима ирационалности. Посесивно ме стегне у загрљај који отежава дисање. Баца ме на мрачна места и на очи ми навлачи мрену безнађа. Мучни су такви дани. Често се запитам да ли је Писање вредно тога. Као кад једеш пљескавицу с луком и непце ти преде од среће, а наредна три дана се патиш са горушицом, па проклињеш и пљескавицу и свој издајнички желудац и своје манипулативне нервне завршетке.

А ја упорно наручујем пљескавицу с луком и упорно се мирим са Писањем.

Вреди због сваког залогаја, вреди због сваке речи.

 

Ауторка: Ђурђица Зец

Фотографије: Маријана Марковић

Nema komentara

Ostavi komentar