20 okt Из дневника једног апсолвента

Свакоме се у једном добу живота догоди амбис. Стоји човек тако на рубу те рупе, а она зјапи, широм отворила уста и чека да га прогута… Неки га Ђаво тако тера да се над њоме клати и клати док га у позадини на старом, још од деда осталом,  сату оно клатно упорно имитира … И онда нешто лупи!  –  То сат откуцао време, неко тамо тачно и округло време … И тај се човек трго, окренуо од амбиса и наставио да корача неким му досуђеним путем … Испрва то чини тромо, а онда корак полако постаје сигурнији, бржи … почиње да га носи у касу … А куда ? То ни он сам више не зна … Или можда ипак зна ?

                                                                                    *

Зашто сам ово уопште почела да причам ? У тренутку ми се учинило да ова гомила набраних речи са мојом муком нема никакве везе. Помислих :  “ Шта ћеш ! Проклета селимовићевска навика. Можда ће ме довести до поенте или ће ме од ње сасвим развести …“ .

                   Сан сваког родитеља радничке класе јесте диплома чеда му . Не спрдам се са тиме, јер то и чедо жели. Али!  Увек се то „АЛИ“ некако углави у причу нашег вредног и марљивог студента те и он у неку рупу заглави. А у нашем српском блату ти се точкови колски с муком ваде из трошне каљуге. За то треба пуно стрпљења, а наш ти  се човек  / родитељ ( мислим и на једног и на другог без разлике  – и на онога у блату и на онога што крај заглављеног стоји ! ) радничке класе нагутао тог драгоценог стрпљења, понестало му па не може више … Пљује човек-родитељ  на сироти трактор  ( ако је ствар напредније технике …), закопава га дубље, псује чешће него хвали. А комшија га редовно запиткује : “ Фали ли ти побро помоћи ? Чудо то твоје заглавило ?! Није се казивало таквим када је почело да ради ! “ – сипа му со на рану.

Стење сироти трактор или кола са таљигама ( ако је техника мање напредна ) , мучи се, вуче … и напослетку се из блатне рупе ишчупа. Фркће помало , клацка се по друму док се блато не сасуши и не отпадне. Па уморно забрунда  када стигне у двориште, уточиште и награду  за обављени задатак ( дуго жељени циљ ) .  Потапше га његов радник-сељак те оде у кућу.  И док се са комшијом части мученицом препеченицом,  трљајући брке поносно изговара : “ Добро ради овај мој мали ! Вредна је то машина ! Није за старо гвожђе ! „.

                                  А месец млад тако дивно сија над рудовачким звездама орошеним небом…

Ауторка: Наташа Симић

Фотографије: favim.com