10 okt Бранко Миљковић, песник сажет у ватри

Поезија Бранка Миљковића дубоко је прожета филозофијом. Његова поезија је поезија симбола, метафизичка поезија прожета древним мистеријама, античким космогонијским теоријама и идејама. Она је исто тако и реакција на читање његових узора Валерија, Малармеа, Верлена, Рилкеа, Рембоа и других песника, али и филозофа, попут Хераклита, Платона, Паскала, Хајдегера и других.

Код Миљковића, наилазимо и на фолклорно-митолошке мотиве, које он прати, напушта и продубљује својом изузетном песничком имагинацијом. Али као да Миљковић понајвише налази себе, своју поезију у самим почецима филозофирања, рационалног знања. У његовој се поезији могу наћи трагови јонске и милетске школе, Талесова вода, Анаксименов ваздух, Анаксимандров апеирон, а изнад свих, заштићена вечна Хераклитова ватра. Она је постала стална и неизбежна метафора у Миљковићевој песничкој филозофији.

Сам Хераклит био је омражен од својих суграђана, проглашен за неразумљивог, апстрактног, чак ,,мрачног“ због свог нејасног стила. Суштина његове филозофије је у томе да сви праелементи потичу из ватре, што се све одвија у једном кружном процесу, који се може свести на метаморфозу ватре (ватра се згушњава у влагу и претвара  у воду, очврсла вода се претвара у земљу, отопљена земља опет у воду, па у влагу и коначно у ватру). Може се рећи да је ватра, у ствари, симбол промене одређеног, материјалног у апстрактно. Тако да његова филозофија можда има природно-филозофски облик, али је њен принцип логички, преоденут у природни облик и као такав схваћен као општи природни процес.

Хераклит је, као такав, ,,нејасан“ и ,,мрачан“, често био погрешно тумачен и одбациван, али је зато ,,уточиште“ нашао у Миљковићевој поезији. Бранко Миљковић, песник-филозоф, као и Хераклит, био  је неразумљив. Наиме, сматрао је да је ,,песма или недокучива или бесмислена“. Поезију је схватао као ,,начин дубљег тражења и откривања себе, метафизичко искуство, активну медитацију“. Није придавао значај садржају, али је, неоспорно, битна идеја, која је, у ствари, покретач стварања. Битна је форма, битне су речи, односно речи су најбитније. Настојао је да речи ,,ствара“, да им, на неки начин одузима сву њихову вишезначност, коју оне неминовно носе, поред које оне у његовим песмама се чине огољене, нове, први пут изречене и написане. Миљковић је песме стварао од речи које у себи садрже сва своја значења, у којима се налази њихова прошлост, историја. Речи стоје у пуном њиховом значењу, оне су написане да би биле слободне и као такве могу значити све, али и ништа, што је Бранко управо и желео да постигне.

Таква је његова поезија, стална и непрекидна рефлексија, поезија немира и смрти, али и живота. Миљковић уноси филозофске симболе, оживљава их и  даје им други, нов поетски смисао.

Миљковића поезија је сва сачињена од  симбола, као што су ватра, земља, вода, ваздух, ветар, камен, жар-птица, цвет, мирис, пепео… Симбола има много и  дубоко су укорењени у његову поезију. Њихова значења се најчешће могу наслутити, али не увек и засигурно знати. Остајао је у својим песмама сав загонетан, тајанствен и неухватљив. Мислима као да је успео да продре у суштине света. Међу симболима се могу препознати праелементи и као засебни симболи (Талесова вода, Анаксименов ваздух, Хераклитова ватра), али и као симболи у неодвојивом јединству (попут Анаксимандровог свеобухватног апеирона).

Хераклитова ватра се  може издвојити као засебан симбол, чије је значење Миљковић проширио и у њега унео део свога бића. Миљковић продире у суштину ватре. Симбол ватре, као и остали његови симболи,  такође има много својих значења. Она остаје вечно живи огањ из кога све настаје, нестаје и опет настаје. Дакле, може да означава процес непрекидног нестајања и настајања, може се схватити као егзистенцијална, али и као космичка, као сила која ствара, сила која разара, као мудрост. Може значити све и ништа, она је и ,,ватра“ и ,,ништа“.

Ватра је као симбол уздигнута на ниво божанства које понире у древно и постојеће, премашује временске границе, она је свемогућа сила која је ,,родила“ свет, све што живи, али и која може све да уништи, космичка ватра. Ватра се као таква, као сила која може и да рађа и да прождире својим пламеном, налази на граници свега, она повезује у недељиву целину, у недељиви вечни процес живот и смрт,  оно што она ствара и оно што убија, субјективно и објективно, биће и ништа, мири крајности, разрешава супротности. Она је свемогућа. Из ње се изводи постојање, све, њој се дугује живот. Како га дарује, тако га може и узети. Код Миљковића је, као и код Хераклита, ,,најчистија у сунцу“.

Она нема никога

 осим сунца и мене

(Похвала ватри I)

Дакле, кроз читаво Миљковићево песништво, стваралаштво уопште, као што је већ речено, прожимају се живот и смрт као два неодвојива процеса и ту можемо уочити сличност са Хераклитом, код кога се из смрти једног елемента рађа други, из другог трећи итд.

На жалост изгорео је, и то много пре времена, а могао је још да ствара, још мисли да донесе, али и сам је рекао ,,…ја сам онај што се играо са ватром и изгорео“. Ако ништа, бар су његове песме „победиле пепео“ и остале да постоје.

Ништа није изгубљено у ватри

Само је сажето.

(Похвала ватри II)

Autorka: Biljana Kiš

Fotografije: politika.rs, tumblr.com